Make your own free website on Tripod.com
                                               DOMACI PAS, Canis Familiaris

         "Da nije pseceg razuma ne bi postojao svet".  Tako pise u Vendidadu, najstarijem i najorginalnijem delu
      Zend - Aveste, jedne od najstarijih knjiga covecanstva.
         Za prve stepene ljudskog obrazovanja ove reci bile su, a i danas su zlatna istina. Divlji, grub, necivilizovan
      covek ne moze ni da zamisli sebe bez psa, to isto oseca i covek danasnje civilizacije. Covek i pas se visestru-
      ko dopunjuju. Oni su verniji od najboljih drugova. Nijedna zivotinja na svetu nije dostojna tolikog coveko-
      vog postovanja, prijateljstva i ljubavi kao pas. On je postao deo samog coveka i neophodan je za njegovo
      napredovanje i dobro.
         Odakle poticeova za coveka tako vazna zivotinja? To je odavno goruce pitanje naucnih istrazivanja. Na
      osnovu njih verovatno je da  domaci pas ima dva pretka, a to su vuk i sakal. I to ne danasnji vuk i sakal jer
      su i oni danas evoluirali, njego njihovi preci iz ledenog doba. Probrazaj psa u domacu zivotinju geoloski pa-
      da u ledeno doba, ili kulturno istorijski receno, u kameno doba, odnosno nekoliko hiljada godina unazad.

          Nije utvrdjeno kada je izvrseno pripitomljavanje divljeg psa. Predpostavlja se da je to bilo krajem mezoliti-
       ka - srednjeg kamenog doba. Stariji paleontolozi su mislili da pas potice od neke vrstre divljeg psa (Canus
       ferus) iz diluvijuma ili samo od sakala (Canis aureus), ili samo od vuka (Canis lupus). Oni su zastupali gledis-
       te da je poreklo psa jednorodno - monofileticno. Medjutim, danas je na snazi drugo glediste po kome je po-
       reklo psa polifileticno, tj. da potice od vise divljih rodova slicnih psu.

          Nekada je pored vuka i sakal bio rasprostranjen po celoj srednjoj Evropi. On je imao vise vrsta i podvrsta.
        Zasad jos ne mozemo da odredimo koja je od ovih formi sakala ili vuka dala poreklo domacem psu i da li je
        bilo vise formi divljeg psa. Znamo samo da domaci pas vodi poreklo od vuka i sakala ledenog doba. Svi
        divlji psi koji se grupisu oko lisice ne dolaze u obzir pri ispitivanju porekla domaceg psa.
          Najstarija do sada poznata preistorijska rasa pasa bila je zivotinja slicna danasnjem spicu zbog cega
        Keler i Hilchajmer i vezuju poreklo ovog psa za sakala. Posto su ostatke ovog psa nasli u tresetistima blizu
        ljudskih naselja na kolju, Ritmajer ga je nazvao tresetisni spic. Njegovi najstariji ostaci pripadaju prelazu od
        od starijeg ka mladjem kamenom dobu. Tada jos nije bilo zemljoradnje i stocarstva. Ljudi tog vremena bili su
        lovci i ribari, a pas je bio njihova prva pa prema tome i najstarija domaca zivotinja. Znacajno je da se
        pas u pocetku mladjeg kamenog doba javlja prvo kod ribara na obalama istocnih mora jer su oni bili pos-
        tojaniji od ostalih lovaca - nomada. Tresetisni pas tada nije pokazivao nista sto bi ukazivalo na njegovu
        promenljivost. Sredinom mladjeg kamenog doba rasiren je vec po celoj Evropi,  ali ni tada jos ne opazamo
        kod njega nista po cemu bismo naslutili formiranje neke rase. Tek pri kraju mladjeg kamenog doba, za vre-
        me jezerskih naselja na pobodenom kolju, pocinju da se javljaju prve rase. Hilchajmer predpostavlja da pr-
        vi tresetisni pas nije bio u pocetku uopste prava domaca zivotinja, da je ziveo samo kao pratilac coveka i
        da se kao poludivlja zivotinja zadrzavao u njegovoj blizini. Razvoj psa u domacu zivotinju vrsio se tokom
        mnogo hiljada godina, prvo kroz prelazno stanje poludivljastva, i upravo onda kada covek na stubovima
        podize svoj dom njegovom zaslugom i pseto kamenog doba postaje domaca zivotinja. Nesumnjivo je me-
        djutim, da covek ranijeg kamenog doba nije mogao biti ravnodusan prema psu. Prema Vilkeu, u naseljima
        mladjeg kamenog doba, a pojedinacno vec u onima iz starijeg kamenog doba, nalazimo vrlo cesto probu-
        sene psece zube koji su ocigledno sluzili hao amajlije. Znaci, pas je morao da bude u izvesnoj vezi i sa
        relegioznim stavom coveka kamenog doba. Na zemljanom posudju, tog perioda, zaticemo slike pasa na
        kojima se jasno razaznaje oblik spica. Vilke narocito upozorava, na sahranjivanja pasa koja su vise puta
        otkrivena u Tiringiji i Ceskoj. Poznato je da je covek sahranjivao samo one zivotinje koje je mnogo cenio
        ili one koje je drzao za svete. Prema tome, moguce je da je covek iz kamenog doba bas iz religioznih razlo-
        ga privukao psa uz sebe, pa tako i nas domaci pas, najplemenitija domaca zivotinja, ima kao i macka, pore-
        klo koje mozda prvenstveno treba traziti u emotivnom zivotu coveka kamenog doba. Kao sto je u Evropi
        prvi pas postao od vrste sakala, izgleda da su u vanevropskim predelima postale druge vrste pasa iz dru-
        gih vrsta sakala. Od vuka, medjutim, proizasle su vece rase pasa. Niko, na primer, ne sumnja u sasvim
        bliske srodnicke veze vuka sa severnim psima koji vuku sanke, kao i u srodnicke veze vuka sa dogama.
        Tako smo u razvoju pasa dobili  vucje i sakalske rase domaceg psa. Obe su opet raznovrsno izukrstane i
        na taj nacin  objasnjavamo vanredno bogatstvo rasa kod pasa. Cistih vucjih i sakalskih rasa jedva da jos
        ima. Obicno mozemo da kazemo da se kod ove ili one rase pasa nalazi vise vucje ili sakalske krvi. Kao sto
        smo vec videli vuci i sakali lako se ukrstaju sa odgovarajucim domacim psima. Ovim ukrstanjem dobijamo
        mesance koji mogu uspesno da se mnoze kako medjusobno, tako i sa drugim domacim psima. To je prema
        rezultatima nauke o nasledju moguce samo kod sasvim bliskog krvnog srodstva, pa se i sa ove strane po-
        vecava veravatnoca da su nasi domaci psi potomci vuka i sakala.

           Od sakala poticu spicevi. Odavde dolazi najranije odomaceni pas Evrope, mocvarni spic (Canis familiaris
         palustris). Od sakal poticu i svi parija-psi Azije i Afrike.
            Od vukova poticu doge, hrtovi i ovcari. Doge vode poreklo od tibetskog vuka (Canis lupus laniger).
         Medju njima se istice crna tibetska doga (Canis laniger tibetanus), ove indijske doge ukrstene su sa ve-
         likim balkanskim psima, pa su tako nastali cuveni molosi, odavno poznati kao dobri cuvari ljudi i stoke.
          Molose su odgajivali Molosi, narod ilirskog porekla, tako da su ovi psi po njima dobili ime. Ovo su bili
         krupni i veoma jaki psi, cupave dlake, crne ili bele boje i uspravnih usiju. Postoji obicaj u Makedoniji i na
         Kosmetu, da se 
ŠARPLANINCIMA  podsecaju usi da bi bili ljuci. Ovo je verovatno secanje na stare
         iscezle molose, koji su bili veoma zle cudi. Predpostavlja se da su ilirski molosi, koje pominju jos stari
         Grci, praoci 
ŠARPLANINACA koji su rasprostranjeni po Makedoniji i Kosmetu. Danas oni sluze kao
         cuvari bacija i stada jer su veoma ostri psi.
         Pored  
ŠARPLANINACA i svajcarski bernandinci svakako vode poreklo od molosa.
            Ovcarski psi vode poreklo od bronca (Canis matris optimac Jeitteles) koji potice od indijskog vuka.
          Pradomovina im je Iran.
             Hrtovi vode poreklo od etiopskog vuka (Canis lupus simensis). Pored Memfisa (Libija) arheolozi su
           na zidu pronasli sliku lovackog hrta (Canis simensis sagax).

                                                                                                        Izvod iz knjige  Alfreda Brema
                                                                                                             "Zivot zivotinja"

       

        
NEDOKUCIVA TAJNA PRIRODE                  pise: Ferid Muhic

Uprkos svim istrazivanjima,ne zna se ni kako je izgledao, ni odakle je potekao predak psa. Dvoumljenja idu dotle da se vodeci zoolozi ne mogu sloziti vec ni oko toga da li je taj pra-
istorijski predak bio glavno stablo kasnijeg razvoja medvjeda, hijena, kuna ili cak - macaka.
Po ovim shvatanjima, pas je modifikovan medvjed, hijena, kuna ili macka!

O poreklu psa zoolozi su formulisali bezbrojne hipoteze. Sve one, moglo bi se reci, iscezavaju u tami vremena, a tacka do koje ih njihovi autori mogu pratiti nije mnogo dalja od onoga sto zna
svaki prosecno informisan covjek. Vec i pitanje: "Sta jeste (kakva je zivotinja) domaci pas?" -
- rijseno je samo prividno. Jer, ako se okrene neki rjecnik ili zooloska studija, vidjecemo koliko je
malo upotrebljivo ono sto se tamo, sa mnogo autoriteta, saopstava ljubopitljivom citaocu zed-
nom znanja. Ako su, kao sto se svugde tvrdi, "... psi zivotinje iz roda Carnivora, porodice Canida,
reda Canis familiaris palustris", za iole ozbiljnog prirodnjaka problem ostaje otvoren upravo u bitnoj
tacki: uprkos svim istrazivanjima, ne zna se pouzdano ni kako je izgledao, ni odakle je potekao,
ni kako je nastao taj primordijalni oblik svih pasa! Drugim rijecima, Canis familiaris palustrus jeste
vise jedna zooloska hipotetska konstrukcija nego uistinu pronadjen i nauci poznat predak pasa.
Dvoumljenja idu dotle da se vodeci zoolozi ne mogu sloziti vec ni oko toga da li je taj praistorijski
predak bio glavno stablo kasnijeg razvoja medvjeda, hijena, kuna, ili cak - macaka! Po ovim shva-
tanjima, pas je naprosto pobocna grana tom stablu - dakle, modifikovan medvjed, hijena, kuna ili macka!

Osim toga, nevjerovatna varijabilnost psa, nije samo u pitanju raspon tezine i dimenzija, iako je to
impresivno: neke rase imaju tezinu manju od jednog kilograma, dok bernardinci dostizu i do 140 kg, odnosno, visinu u ramenima - plecima od 7 cm do 106 cm kod doge i iskog vucjaka; ono sto
zbunjuje jeste raznovrsnost oblika glave, konstrukcije tijela, boje, gustine i kvaliteta dlake - u
rasponu od komondora, sa vunom duzom od 40 cm, do meksickog golog osa, uistinu golog kao
dlan - raznovrsnost kojoj nista nije ni priblizno u zivotinjskom svetu!), navela je zoologe da pre-
ispitaju valjanost vazeceg uverenja da varijabilnost oblika unutar vrste nije pravilo za divlje, nego
samo za pitome zivotinje i da se, sustestveno, mora tumaciti intervencijom faktora covjek! Ali
raznovrsnost oblika u kojima se pojavljuje bice nazvano zajednickim imenom "pas" tolika je, da bi
bilo mnogo logicnije predpostaviti nekoliko zajednickih predaka, veoma raznovrsnih i nesrodnih
uzajamno. Medjutim, takva hipoteza bila bi logicna samo s obzirom na problem raznovrsnosti, dok
bi zoologe suocila sa jos krupnijom zagonetkom: kako je moguce da se jedinke raznolikih vrsta
uzajamno razmnozavaju? Ako je u pitanju, ipak, samo jedan predak, zajednicki svim psima, onda
je nejasno kako se on mogao realizovati u toliko sirokom dijapazonu, pogotovo imajuci u vidu
spomenutiu postulat o fiksiranoj i uniformnoj prirodi divljih zivotinja.